Eliminisanje plemena Kurejza

 

U prvoj godini po dolasku u Medinu Poslanik s.a.v je sastavio vitalan dokumenat u kojem je postavio osnovne zakone za grad Medinu i njena okolna mjesta, a da bi obustavio unutarnje sukobe i podjele. Po ovom dokumentu jevreji i Arapska plemena Avs i Hazredz su bili obavezni da zajednicki brane ovo podrucje od svih mogucih neprijatelja. Pored ovoga Poslanik s.a.v. je napravio poseban ugovor s jevrejima Medine u kojem su se oni zavjetovali da nece raditi protiv Poslanika s.a.v. i njegovih prijatelja, niti ce pomagati njihovim neprijateljima ni u oruzju ni u jahacim zivotinjama. Slozili su se da ako to ucine da Poslanik s.a.v. ima pravo da ih pogubi, da njihovu imovinu prisvoji i da njihove zene i djecu zarobi. Medjutim ugovor je bio narusen od strane svih jevreja. Pleme Kajnuka je zajednicki stalo iza njihovog covjeka koji je ubio muslimana, pleme Nuzejr je planiralo da ubije Poslanika s.a.v. a pleme Kurejza je suradjivalo sa neprijateljima na unistenju islama.

 

Sada da vidimo sta je Poslanik s.a.v. poduzeo protiv plemena Kurejza. Odmah nakon noci u kojoj su se musricka plemena na vrat na nos povukla ka svojim mjestima Poslanik s.a.v. je odlucio da rijesi stvar sa jevrejima. Ta odluka je donesena i pored ocigledog umora na licima muslimana. Doslo je podne i mujezin je proucio ezan za namaz. Kada je klanjao Poslanik s.a.v. je naredio da se prisutni obavijeste o sljedecem: ”Za iduci namaz muslimani se moraju okupiti pred tvrdjavom plemena Kurejza!”

 

Onda je Poslanik s.a.v. dao zastavu hazreti Aliju i pod njegovom komandom vojnici islama uputise se ka jevrejskom dijelu grada. Ubrzo vijest o pokretu muslimana dodje do jevreja koji se odmah povukose u tvrdjavu i pocese se spremati za odbranu. Oni pocese da psuju i vrijedjaju Poslanika s.a.v. sa tvrdjave. Hazreti Ali posla nekoga k njemu da bi ga sprijecio da dodje blize i cuje sve te uvrede. Ali on ipak dodje i ljutito povika prema tvrdjavi, “Zar vas Svemoguci nije ponizio?” Ovo je bilo prvi put da ga jevreji vide ovako ljutog. Neko od njih mu doviknu, “O Ebul Kasime, ti nikad nisi bio srdita osoba!” Ovo imade takvog efekta da Poslanik s.a.v. posrnu nazad i ogrtac mu spade sa ramena.

Haj b. Ahtab, koji je bio zasluzan za dolazak musrika i njihovu opsadu grada, takodjer je bio u tvrdjavi. On je bio obecao vodji plemena Kurejza, Ka’bu, da ga nece napustiti cak i ako stvari krenu lose po njih. Vodja plemena je iznio pred druge lidere sljedeca tri prijedloga od kojih su trebali izabrati jedan. Prvi je bio da svi predju na islam jer je Poslanik s.a.v., koji ih je bio opkolio sa svojom vojskom, onaj isti kojeg su nagovjestavale njihove drevne knjige.

 

Drugi prijedlog je bio da pobiju svoje zene i djecu i onda izadju da se bore sa muslimanima. Ako bi bili ubijeni nece imati o cemu da brinu a ako bi oni bili pobjednici bice u stanju da opet nadju sebi zene i steknu ponovo djecu. Treci prijedlog se sastojao u planu da te noci, koja je bila uoci subote, iznenade muslimane koji su bili sigurni da jevreji nece ratovati u tom svetom danu.

Medjutim, prisutni uglednici odbise sva tri prijedloga. Rekose da nisu spremni da napuste svoju vjeru, niti da ce njihovi zivoti imati slasti bez njihovih zena i djece. Vezano za treci prijedlog rekose da se boje Bozijeg prokletsva ako bi narusili svetost subote. Ovi razlozi nam najbolje govore o mentalitetu tih ljudi. Njihovo odbijanje prvog prijedloga najbolje kazuje o njihovoj tvdoglavosti, jer, i pored priznavanja poslanstva, bili su spremni da se bore protiv Poslanika s.a.v.. Njihov govor o drugom prijedlogu jasno nam kazuje da su to bili ljudi sebicni i tvrdog srca, jer niko od njih nije upitao o ispravnosti ubijanja nevinih zena i djece. Po njima, da im oni nisu predstavljali zadovoljstvo u zivotu, ne bi bilo nikave prepreke za njihovo smaknuce. Treci prijedlog nam kazuje o njihovom pogrjesnom uvjerenju o Poslanikovim ratnim vjestinama. Zar su zaista mislili da on nece poduzeti mjere opreznosti da sprijeci iznenadni napad, dobro znajuci za njihovu lukavost i podmuklost?

 

Zaista kada covjek cita o ovoj bici moze se uvjeriti da medju ovim jevrejima nije bilo mnogo mudrih osoba. Sta bi im falilo da su ostali neutralni u ovom sukobu, ne pomagajuci ni musricima ni muslimanima? Mogli su jednostavno prici pobjednickoj strani poslije sukoba. Ali, na zalost, bili su zavedeni obecanjima Haja b. Ahtaba i presli na stranu musrika. Medjutim ni njih nisu podrzali kada im je pomoc najvise trebala, tako da su se postavili u veoma nezavidnu situaciju: otvoreno su se podigli protiv Poslanika s.a.v., ali su izazvali i musrike protiv sebe ne odazivajuci se na njihov poziv za pomoc. Niko nije bio medju njima dovoljno mudar da im kaze da bi se nakon povlacenja musrika trebali izvinuti muslimanima i tako izgladiti odnose s njima. Poslanik s.a.v. nije mogao dopustiti da ih ostavi poslije svega toga. Bilo je veoma vjerovatno da bi se oni opet pridruzili ili pomogli nekoj drugoj vojsci koja bi napala grad. Zbog toga se moralo nesto uciniti protiv njih.

 

Jevreji, osjetivsi da se nesto zlo sprema, zatrazise od Poslanika s.a.v da posalje Ebu Lubabu da se konsultuju s njim. On je pripadao plemenu Avs koje je imalo s njima dobre odnose. Kada je Ebu Lubaba dosao u tvrdjavu zatekao je uplakane ljude i zene. “Da li ce nas Muhammed (s.a.v.) postedjeti ako se predamo?”, neko od njih ga je upitao. On odgovori potvrdno, ali jos napravi jedu gestu: ispruzenim prstima predje preko vrata, pokazujuci im kao da ce biti smaknuti. Na to se Jevreji uplasise i povukose. Ebu Lubaba se odmah pokaja. Izasao je iz tvrdjave i odmah se uputio u dzamiju. U njoj se svezao za jedan stub i zvjetovao da nece odatle izaci sve dok ne bude bio siguran da mu je Allah oprostio. Rekose o tome i Poslaniku s.a.v. koji rece, “Da je dosao meni prvo i trazio da molim Allaha da mu oprosti, On bi mu i oprostio. Ali sada mora cekati da mu Allah oprosti.” Punih sest dana je Ebu Lubaba proveo svezan za dzamijski stub. Zena bi mu dolazila u vrijeme namaza i donosila mu hranu. Kada bi jeo i klanjao ona bi ga ponovo vezala. Sesti dan dodje objava, “A ima i onih koji su grijehe svoje priznali, i koji su djela dobra s drugim koja su rdjava izmijesali, njima ce, moze biti, Allah oprostiti, jer Allah prasta i samilostan je.” (K.9:103) Poslanik s.v.a. rece Ummi Selmi da ode i obavjesti Ebu Lubaba da mu je oprosteno. Ona to i uradi ali on zatrazi da sam Poslanik s.a.v. dodje i odveze ga. Ovaj to i ucini kad dodje u dzamiju na sabah namaz.

 

Jednog dana iz jevrejske tvrdjave dodje Sas b. Kajs da pregovara sa Poslanikom s.a.v.. Zatrazio je od njega da jevrejima dopusti da pokupe svoje stvari i napuste tvrdjavu, kao sto je to bio slucaj s druga dva jevrejska plemena. Poslanik s.a.v. nije prihvatio ovaj prijedlog. Trazio je da se oni bezuslovno predaju. Sas mu onda rece da je njegovo pleme spremno da ostavi svu svoju imovinu i tako napuste podrucje Medine. Medjutim , Poslanik s.a.v. odbi i ovu mogucnost. Razlog za ovakvo negovo ponasanje prema ovim ljudima je jasan. Bilo je gotovo potpuno sigurno da bi se i ovi jevreji, kao i pleme Nuzejr, odmah pridruzili neprijateljima islama i sutra dosli da napadnu muslimane s njima. Sas se vrati nazad u tvrdjavu neobavljenog posla.

 

U svakom slucaju, jevreji na kraju odlucise da se predaju. Po nekim historicarima to su ucinili bezuslovno, a po nekim kada im je bilo obecano da ce o njihovoj sudbini odluciti Sead b. Muaz, s kojim su od ranije sklopili neke ugovore. Otvorili su vrata tvrdjave i hazreti Ali sa grupom muslimana je usao i razoruzao sve jevreje. Zatvorio je sve muskarce u jednu od kuca plemena Nadzar dok se ne odluci o njihovoj sudbini. U predhodnom sukobu muslimana sa jevrejskim plemenom Kajnuka njegovo oslobadjanje su osigurale starjesine ansarijskog plemena Kazredz koje je s tim jevrejskim plemenom imalo dobre odnose. Sada je pleme Avs, koje s plemenom Kurejza imalo dobre odnose, radilo na tome da jevrejima obezbijedi Poslanikov oprost i oslobadjanje. Medjutim, Poslanik s.a.v. nije pristajao da ih oslobodi tako lahko. Na kraju je rekao da ce privatiti odluku koju bude donio Sead b. Muaz, koji je bio vodja plemena Avs. Svi bijahu zadovoljni s ovim rjesenjem, a narocito jevreji koji su i zeljeli da im on presudi.

 

Sead, koji je bio ranjen i lezao nepokretan u krevetu, bi donesen u prostoriju u kojoj se odrzavao sastanak. Cak i oni koji su ga nosili trazili su od njega da oprosti jevrejima i pusti ih na slobodu. Ali uprkos svim tim pritiscima Sead je donio odluku da svi muskarci tog jevrejskog plemena trebaju biti pogubljeni, njihove imovine zaplijenjene i zene i djeca zarobljeni. Da li je ova njegova odluka bila pravedna i ispravna? Nema sumnje da ako jedan sudija u nekom drustvu podlegne osjecanjima i svoje odluke zasniva na njima citavo drustvo moze zapasti u haos. Sentimentalnost je kao lazna glad koja covjeku prikazuje stetne i beskorisne stvari kao dobre i korisne. Djelovanje iz sentimentalnosti narusava interese hiljade ljudi i samu dobrobit citavog drustva. Tako imamo u ovom slucaju Seadova osjecanja, zalosna scena zarobljenih ljudi i zena te generalno misljenje clanova njegovog plemena – sve je to zahtijevalo da sudija u ovom sporu donese odluku u korist manjine a na stetu vecine, tj. da oslobodi prijestupnike plemena Kurejza.

 

Medjutim, logika, razum i sloboda izbora koji mu je donio polozaj sudije, te briga za interes muslimanske vecine vodili su Seada da donese odluku onakvu kakvu je donio. Ona je bila zasnovana na sljedecim razlozima. Prvo, kako se zna da su jevreji potpisali ugovor u kojem su se obavezali da nece ratovati protiv muslimana kao i da nece pomagati njihovim neprijateljima; ako bi to ucinili muslimani su ih imali pravo kazniti smrcu. Seadova odluka bila je u potpunosti u skladu s ovim ugovorom. Drugo, ovi ljudi su za vrijeme opsade Medine terorisali njenu nebranjenu nejac. Da Poslanik s.a.v. nije bio poslao odred da patrolira ulicama grada, pljacke i ubistva muslimana bi se sigurno desila. A u slucaju da su uspjeli uspostaviti potpunu kontrolu nad muslimanima, ubistva ljudi, otimanje stvari i zarobljavanje zene i djece bi bilo nesto sto se ne bi moglo izbjeci. Trece, Sead, koji je bio vodja Avs plemena, i ranije je pravio ugovore s jevrejima plemena Kurejza i bio s njima u veoma dobrim odnosima. Zbog toga je bilo moguce da je poznavao njihove kaznene zakone. U Tevratu stoji: “Kad dodjes pod koji grad da ga bijes, prvo ga ponudi mirom. Ako ti odgovori mirom i otvori ti vrata, sav narod koji se nadje u njemu neka placa danak i bude ti pokoran. Ako li ne ucini mira s tobom nego se stane biti s tobom, tada ga bij. I kad ga Bog Gospodar tvoj preda u ruke tvoje, pobij svako musko u njemu macem. A zene i djecu i stoku i sto god bude u gradu, sav plijen u njemu, otmi, i jedi plijen od neprijatelja svojih, koji ti da Bog Gospodar tvoj.” (Deuteronomy, 20:10-14) Moguce je da je Sead mislio da ako kazni prekrsitelje prema njihovom vlastitom zakonu nece pogrijesiti.

 

Cetvrti, i mozda najveci razlog zbog cega je Sead donio takvu, na prvi pogled surovu odluku, bilo je iskustvo koje su muslimani imali sa predhodna dva jevrejska plemena Medine. Kada je Poslanik s.a.v. oprostio plemenu Kajnuka i protjerao ih iz grada Ka’b Asraf, jedan od njihovih vodja, bio je otisao u Mekku i nije stao sve dok nije podigao Kurejse da se bore protiv muslimana. Rezultat tih njegovih aktivnosti bila je bitka na Uhudu u kojoj je poginulo sedamdest muslimana. Pleme Nuzejr, kojem je Poslanik s.a.v. takodjer bio oprostio, pokazalo je svoju nezahvalnost kada im se ukazala sansa da se pridruze musricima u napadu na Medinu. Da se muslimani nisu odbranili kopanjem kanala grad bi pao u njihove ruke i hiljade muslimana bi platilo svojim zivotima.

 

Da nije bilo ovih navedenih razloga Sead bi sigurno poslusao vecinu glasova iz svog plemena i oslobodio jevreje. Medjutim, da je bilo pravo ono sto je ucinio dokazuju i izlivi mrznje jevreja kada su bili vodjeni na pogubljenje. Kada su oci Haja b. Ahtba pale na Poslanika s.v.a. rekao mu je: “Nimalo ne zalim sto sam ti bio neprijatelj; ponizen je onaj koga Bog zeli da bude ponizen.” Onda se okrenuo prema svojim ljudima i rekao: “Nemojte biti tuzni zbog Bozije odredbe. On je ionako odredio patnju i ponizenje plemenu Izrael.” Od jevrejskih zena pogubljena je bila ona koja je ubila muslimana bacivsi sa tvrdjave mlinski kamen. Od onih koji su bili osudjeni na smrt samo je jednom, Zebejru Bata, bilo oprosteno jer se za njega bio zauzeo Sabit b. Kajs. Takodjer su njegova zena i djeca bili oslobodjeni i njegova sva imovina vracena. Cetiri osobe iz ovog jevrejskog plemena su presle na islam. Ratni plijen je bio podijeljen medju muslimanima. Od toga je jedna petina pripala drzavnoj kasi. Konjanici su dobijali po tri porcije a borci bez konja po jednu. Poslanik je dao jednu petinu Zejdu sa zadatkom da ode do Nedzda i od njene prodaje nabavi oruzje, konje i drugu opremu.